УСПОСТАВЉАЊЕ ОРГАНИЗАЦИОНОГ ЈЕДИНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1920. ГОДИНЕ

Драган Новаковић

Сажетак

Представљен је сложени процес успостављања организационог јединства Српске православне цркве после уједињења и обнове Патријаршије. Правилно процењујући да Црква сопственим снагама не може благовремено да формира централна тела и тако на канонски начин отклони раније успостављене разлике између покрајинских цркава, државни органи су кроз две уредбе централизовали управну и судску власт у Патријаршији и утврдили састав и надлежности Светог архијерејског сабора и Синода. Ефикасност државних органа проистекла је и из наговештених уставнихрешења, према којима би признатим верама, на основу раније усвојених и издатих документа, била гарантована равноправност. Неспремност народа у појединим деловима државе да се лиши аутономних права стечених под страном влашћу, успешно је неутралисана позивањем на више циљеве и усаглашеном акцијом државних и црквених органа. Користећи исказивану кооперативност епископата опредељеног да не прихвати промене из којих је произлазило губљење државног статуса Цркве, држава је постепено успостављала контролу над различитим сегментима црквеног живота. Државни контролни механизми често су били на граници кршења канонског поретка, али ту оцену треба посматрати у контексту чињенице да је Црква успешно превладала тешкоће, успоставила ор ганизацију и формирала органе способне да је предводе као целину и преузму одговорност за вршење мисије и деловање у новим условима.

Референце

1. Гардашевић, Благота, „Организационо устројство и законодавство православне цркве између два светска рата“, у Српска православна црква 1920-1970, споменица о 50-годишњици васпостављања Српске Патријаршије, Београд, 1971.
2. Закон о начину како ће се поступати кад оће да се граде нове цркве од 17. јуна 1863. године, Црквено законодавство Српске православ­не цркве, свеска 77, књига прва, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926.
3. Закон о уређењу свештеничког стања од 31. децембра 1882. године, Црквено законодавство Српске православне цркве, свеска 77, књига прва, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926.
4. Закон о фонду за издржавање удовица и деце умрлих свештеника и ђакона источно-православне цркве у Краљевини Србији од 11. марта 1891. године са изменама и допунама од 30. новембра 1910. године, Црквено законодавство Српске православне цркве, свеска 77, књига прва, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926.
5. Закон о црквеним властима источно православне цркве од 27. априла 1980. год., са изменама и допунама од 26. априла, 1895. год., 29. јуна, год., 11. јануара, 1899. год., 2. јануара, 1900. год., и 30. новембра, 1910. год, Црквено законодавство Српске православне цркве, свеска 77, књига прва, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926.
6. Љубибратић, Саво, Нацрт Устава и самоуправно уређење Српске православне цркве, Сарајево, 1925.
7. Привремена уредба о Српској Патријаршији, Службене новине, бр. 238 од 27. октобра 1920. године.
8. Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Си­ноду Српске Православне Цркве, Службене новине Краљевине СХС, бр. 18 од 26. јануара 1921. године.
9. Уредба о централизации управне и судске власти у Српској Патријаршији од 13. децембра 1920. год., са изменама и допунама од 12. јуна године, Службене новине Краљевине СХС, бр. 13. од 20. јануара 1921. године.
10. Уредба црквено-просвјетне управе српских православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини са проведбеном наредбом, Мостар, 1905.
11. Уређење митрополитско-црквеног и народно-школског савета, Збирка уредаба у стварима српске православне народно-црквене автономије, Нови Сад, 1897.
12. Устав Светог синoда у Књажевини Црној Гори, Цетиње, 1904.
13. Устројство Светог архијерејског синода православне српске Митрополије карловачке потврђено највишом одлуком његовог царског и апостолског краљевског величанства од 8. новембра 1911. године, Сремски Карловци, 1912.
14. Хришћански живот, бр. 5, 1922.