Tema broja

OGLEDI I STUDIJE

PRAVNO UREĐENJE NOTARSKE PROFESIJE U VIZANTIJI – EPARHOVA KNJIGA IZ X VEKA

Sažetak

Autor u ovom radu analizira vizantijski zakon o pojedinim profesijama koji je nastao u X veku u Konstantinopolju u vreme cara Lava VI Mudrog. Ovaj tekst je poznat pod nazivom Eparhova knjiga i ostao je u upotrebi više narednih vekova. Najopširniji propisi u tom izvoru se odnose na profesiju javnih beležnika – notara, koji se u Vizantiji toga doba nazivaju grčkim terminom tavulari (tavularii), koji je bio u vezi sa latinskim nazivom tabelliones. Analiza pravnog položaja i nadležnosti vizantijskih tavulara može biti od koristi za bolje razumevanje uloge koju su u srpskom  srednjovekovnom pravu imali pristav, nomik i „osobe javne vere“ uopšte.

Pisac najpre sagledava osnovne podatke o ovom nedovoljno poznatom pravnom tekstu, a potom analizara njegovu sadržinu. U završnoj glavi rada ukazuje na nekoliko spornih pitanja i sugeriše moguća objašnjenja. Najpre je to pitanje da li su dva naziva (tavulari i simvulografi) kojim se u Eparhovoj knjizi označava ova profesija  sinonimi. Pritom ističe pretpostavku da je ovaj drugi termin tek počinjao da se šire koristi za ovu profesiju, s obzirom na to da je upotrebljen samo četiri puta naspram opšte zastupljenog termina tavulari. Drugo je pitanje vezano za naziv koji se koristio za „notarske kancelarije“, jer se u Eparhovoj knjizi javljaju tri pojma koja takođe deluju kao sinonimi: statio (koja se pominje samo jednom), kathedra (koja se pominje dva puta) i reč trapeza (pomenuta samo jedanput). Smatra da ovaj poslednji termin označavao sam sto za kojim je sedeo tavular, mada okolnost da je za njega novi tavular plaćao šest zlatnih nomizmi ukazuje da je reč „sto“ upotrebljena kao sinonim za pravo da se obavlja profesija tavulara.

Najzad, treće je pitanje da li se profesija tavulara mogla nasleđivati. Mada je jasno da nije dolazilo do automatskog nasleđivanja prava na bavljenje ovom profesijom autor, suprotno uobičajenim stavovima u litaraturi, jezičkim tumačenjem relevantne norme iz Eparhove knjige ukazuje da ne postoji zabrana da srodnici ne mogu da vrše tu profesiju, već samo da ne mogu imati prednost nad drugim kandidatima na osnovu srodničkih i drugih veza.

Ključne reči:

Reference

    • Аврамовић Сима, „Правноисторијски аспекти нотаријата“, Јавнобележничко право (прир. Д. Хибер), Београд 2005, стр.35−83.
    • Аврамовић Сима, Станимировић, Б., Упоредна правна традиција, Београд 2017.
    • Максимовић Љубомир, Град у Византији, Београд 2003.
    • Селаковић Никола, „Корени латинског типа нотаријата“, Анали Правног факултета у Београду 65, 3/2017, 153-166.
    • Симоновић Зоран, Епархова књига – Византијски зборник правила из занатства и трговине Лава VI Мудрог (прев. Александар Ђурић), Ниш 2004.
    • Angeliki E. Laiou The Economic History of Byzantium: From the Seventh Through the Fifteenth Century, I, Dumbarton Oaks 2002.
    • Codex Serdicensis, gr. 144 и Codex Atheniensis, olim Panagiu Taphu, 25, J. Koder, 51-55.
    • Papagiani Eleutheria, “Byzantine Legislation on Economic Activity Relative to Social Class”, The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century  (ed. Angeliki Laiou), Dumbarton Oaks 2002.
    • Saradi-Mendelovic Helen, Le notariat byzantin du IXe au XVe siecles, University of Athens, Series “Library of Sophia N. Saripolou”, No. 86, 1991.
    •  Weiss G., “Antike und Byzanz: Die Kontinuität der Gesellschaftsstruktur”, Historische Zeitschrift 224/1997.
PERIODIKA Nacionalni interes 3/2018 3/2018 УДК 347.961(495.02)(094) 223-237
ç