НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ЕВРОПСКИ ПРОЦЕСИ
БОРБА ЗА НОВИ СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ
Сажетак
У овом раду се разматра сложен, осетљив и недовољно истражен проблем односа транзиције и српског националног идентитета, операционализован кроз следећа питања: Треба ли наше интегрисање у европски културни и духовни простор да искључи нашу традицију, специфичне културне обрасце, владајућа верска начела живота? Или пак управо њих треба да унесе у заједничко европско културно и духовно наслеђе које ће се надаље развијати у једном специфичном виду? Јесу ли наслеђени обичаји, нарав народа, те начини њиховог вредновања у стању да угрозе промене чији је циљ обеснажење свега што чини сметњу европеизацији живота? Или су пак традиције способне да баш томе допринесу? Позивајући се на искуство развијених западноевропских земаља које показухе да корените промене кроз које су пролазиле нису биле никакво разарање сопственог, али јесу биле његово осавремењавање, аутор заступа став да се овде традиција не преузима нити схвата као нешто што је једном заувек дато, но се она и изнова успоставља напорима нових генерација како би се очувао и оснажио њен животни значај. Истичући да би свако претварање традиције као предаје делатне у одржавању и репродукцији идентитета човека и народа у неделотворну и ништавну прошлост довело до трагичних последица на плану људске егзистенције, аутор упозорава да европеизација која то превиђа неће имати добре изгледе да утврди ни оно што је већ освојила. Скрећући пажњу да би могући учинци такве „европеизације“ умногоме подсећали на добро знане комунистичке идеолошке захвате на овим просторима, аутор одбацује као незасноване и штетне ставове тзв алтернативних невладиних организација да су основни проблеми наших транзиционих лутања и тешкоћа оличени у српском национализму, цркви и традицији.