Tema broja

ISTORIJSKE TEME

ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE UZROK OPŠTE TURBULENCIJE NA BALKANU

Sažetak

Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu na osnovu XXV člana Berlinskog kongresa 1878. i Austrijsko-turske konvencije od 29. aprila 1879. Na samom početku je pokušala i radila na tome da vremenski ograničeni mandat za okupaciju pretvori u trajno zaposedanje. Austrougarska i njeni saveznici smatraju da okupacija počiva na međunarodnoj osnovi a kasnije su ubeđivali svetsko javno mnjenje da je ona iz­vedena i na državnopravnoj i unutrašnjoj osnovi. Po prvom tumačenju, sve zakonske mere okupacione vlasti bile su privremene, a po drugom tumačenju trajne. Uz to se stalno postavljalo pitanje suvereniteta, nacionalnog prava, državljanstva i konzularne zaštite. Mada to pitanje nije rešeno do konačne aneksije 1908, u praksi su Bosna i Hercegovina bile uključene u državno uređenje Habzburške monarhije. Iza pitanja pravnog položaja Bosne i Hercegovine stajalo je pitanje ko je stvarni gospodar u tim pokrajinama. Po konvenciji iz 1879, sultanovo ime i turske zastave bili su simbol turske vlasti, ali je sve ostalo no­silo oznake austrougarske trajne prisutnosti u pokrajinama. Iza svih teorija koje su se u vezi s tim razvijale stajala je određena politička računica, a ne pravo. I baš je ta pravna nejasnoća uticala na to da je položaj Bosne i Hercegovine zavisio od odnosa određenih snaga koje su kršile međunarodno pravo a stalno su isticale da se njihove težnje temelje na zakonskoj osnovi. Srpska vlada dala je 18. februara izjavu da ona od Austrougarske ne traži ništa ni u političkom ni u privrednom pogledu. Po bosanskohercegovačkom pitanju ona je digla svoj glas utoliko, ukoliko je on imao evropski karakter. I u budućnosti za nju će po tom pitanju biti merodavan samo stav evropskih sila. Ako one priznaju stvoreno stanje, primiće takvu odluku i Srbija. Ta izjava srpske vlade, s izvesnim ruskim izmenama, nije zadovoljavala Beč, jer je ovaj tražio izrično priznavanje aneksije. Od Srbije je tražen jasan i bezuslovan odgovor. Engleska, Francuska, Rusija i Italija učinile su 17. marta zajednički demarš kod srpske vlade, da joj olakšaju odluku koja nije bila laka. Srpska vlada je popustila i učinila ono što se od nje, u interesu mi­ra, tražilo protiv svoje volje priznala je aneksiju Bosne i Hercegovine.

Ključne reči:

Reference

    1. F. Schmid, Bosnien und die Herzegovina unter der Verwaltung Österreic­h-Ungarns, Leipzig 1914.
    2. Глигорије Гершић, Поглед на међуанродни и државноправни поло­жај Босне и Херцеговине и острва Кипра према научним оценама претставника данашње међународноправне теорије, Београд 1893.
    3. Мишо Гаћиновић, Тајна, Чигоја, Београд, 2006.
    4. Група аутора: Историја српског народа од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, шеста књига, први том, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.
    5. Д. Јузбашић. О проблемима утврђивања и озакоњења основних прин­ципа управљања Босном и Херцеговином на почетку АустроУгарске окупације, IV, Сарајево, 1968.
    6. Н. Капиџић, Положај Босне и Херцеговине за вријеме АустроУгар­ске управе (државноправни односи), IV, Сарајево, 1968.
    7. Б. Маџар, «Конвенција о положају православне цркве у Босни и Херцеговини, закључена 1880. године између АустроУгарске и Цариградске патријаршије», Прилози Института за историју радничког покрета, XIXII (1975-1976).
    8. Веселин Маслеша, Млада Босна, Култура, Београд, 1945.
    9. Гојко Круљ, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Градска привреда, Сарајево, 1929.
    10. Небојиша Богуновић, Коекуде Србијо, Интерпринт, Београд, 2006.
    11. Никола Стојановић, Босанска криза 1908-1914, «Веселин Масле­ша», Сарајево, 1958.
    12. Стојан Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, Београд, 1910.
    13. Глигорије Гершић, Међународно правни биланс у последњој балканској кризи, Београд, 1909.
    14. Милорад Екмечић, Стварање Југославије 17901918, књ. 2, Просве­та, Београд, 1989.
    15. Владимир Гаћиновић: „Богдан Жерајић“, Споменица Владимира Гаћиновића, Уредио Перо Слијепчевић, Пријатељи и другови, Штампарија Петра Н. Гаковића, Сарајево. 1921.
    16. Владимир Ћоровић, Историја Срба, Домино Фер Наша књижара, Београд, 2011.
    17. Ђ. Пејановић, Библиографија штампе Босне и Херцеговине 1850-1941, Сарајево, 1963.
    18. Никола Стојановић, „О задацима Босне“, Летопис Матице српске, год. CIII, август 1929.
    19. Глас Црногораца, 17/30 новембра и 1/14 децембра 1907;
    20. Ђ. Настић, Краљ Никола и бомбашка афера, Нова Европа II (1921).
    21. Ален Џ. П. Тејлор, Борба за господство у Европи 1848-1918, Сарајево, 1968.
    22. Peter W. Reuter, Die Balkanpolitik des frazösischen Imperialismus 19111914, Frankfurt, 1979.
    23. Сања Савић, „Организација и надлежност сабора по земаљском уставу из 1910. године“, Анали Правног факултета Универзитета у Зеници, бр. 7/2011.
    24. АБХ, ПР бр.12/1887, Хоровић Калају, Бања Лука 13.марта 1887,
    25. Х. Капиџић, Босна и Херцеговина за вријеме аустроугарске владавине, Сарајево 1968.
    26. Владимир Ћоровић, „Покрет сеобе Срба из Невесиња 1902“, Брат­ство, XIX (1925).
    27. Милорад Екмечић, „Интернационални и интерконтинентални миграциони покрети из југословенских земаља од краја XVIII вијека до 1914“, Годишњак, ХХ (19721973).
PERIODIKA Politička revija 1/2014 УДК: 94(497.6)”1908”:94(497) 207-226
ç