INTERVJU SA MILOŠEM KNEŽEVIĆEM

Glavni urednik časopisa Nacionalni interes, pravnik i politikolog Miloš Knežević u razgovoru o stanju i perspektivama srpske politikologije i njene uloge u realnim društvenim i političkim procesima ističe da je Institut za političke studije prošle godine organizovao više naučnih skupova, obeležavajući zlatni jubilej svog rada, te da je upravo na jednom od njih otvorio široku debatu o ovoj neiscrpnoj i važnoj temi.

Poznih 60-ih prošlog veka u Srbiji i Jugoslaviji, među naučnicima ali i u krugovima političke moći raslo je zanimanje za naučni pristup politici, pa su u Beogradu osnovani IPS i Fakultet političkih nauka. Institut je uvek obrađivao dominantne modele i prakse: samoupravljanje i nesvrstavanje, politički sistem, kriza jugoslovenske federacije, međunacionalni odnosi, nepovoljni položaj Srbije, pitanje statusa pokrajina, potreba ustavne reforme, neprilike na Kosovu i Metohiji, agresija NATO na Srbiju i SRJ 1999. i njene posledice. Od 1990. do 1999. IPS se bavio procesima razlaganja i preoblikovanja nekadašnje države u bitno promenjenom regionalnom i kontinentalnom položaju Srbije, kaže Knežević, praveći uvod za „senzibilnije i izazovnije“područje posvećeno dilemama koje se mogu javiti u naučnom tretiranju politikoloških pojava.
Naročito kada je u fokus istraživanja došla tranzicija.

Koja su Vaša glavna zapažanja i pouke povodom perioda tranzicije?
Nije dostignuta toliko žuđena „normalnost kao u svom ostalom svetu“. Nedaće prethodnog razdoblja su se nastavile sa već viđenim uzrocima i motivima, ali u ideološki zamagljenim tranzicionim oblicima. Pokazalo se da otsudna nacionalna i državna pitanja srpskog naroda nisu nisu mogla da budu razrešena čarobnim štapićem svedemokratskih idealizovanja. Propagirana postoktobarska očekivanja su se vrlo brzo izjalovila. Među tranzicionim političarima je nedostajala, zanemarivana ili prikrivana tačna priroda onih spoljašnjih i unutrašnjih činilaca koji su saučestvovali u razbijanju zemlje i ugrožavanju nacije. Politokrati kao da nisu bili dovoljno svesni istorijskih opterećenja i podbačaja: spoljašnjeg razdvajanja i unutrašnjih deoba naroda, destrukcije privrednih potencijala, uništenja finansijskog i bankarskog sistema, pljačkaške privatizacije, prisvajanja resursa, dezorganizacije države i kontraproduktivne i preskupe partokratije.

Šta je u politikološkom smislu obeležavalo period od 2000. godine do danas i koliko su se politikolozi pokazali dorasli naučnom izazovu?
Institut je istraživao uspostavljanje političkog pluralizma i političkih institucija, pravnu državu, vladavinu prava, otvoreno tržište, promene socioekonomske strukture, društveno raslojavanje i siromašenje, nezaposlenost, redistribuciju ekonomske, kulturne i političke moći, ustavna pitanja, višepartijski život, politički marketing, izbore i izborne procedure ... Zatim međunarodne odnose: spoljnopolitička i geopolitička orijentacija zemlje, odnosi sa Amerikom, Rusijom, Nemačkom, Turskom i EU. Tretirana su nerešena pitanja srpske nacije i države, identitetna politika, odnosi sa postjugoslovenskim državama, nerešeni problem na Kosovu i Metohiji izazvan secesijom, okupacijom i proglašnjem lažne države, itd. O mnoštvu istraživanih problema svedoče brojne monografije, dvadestak objavljenih zbornika i mnoštvo tematskih celina u časopisima Instituta.
Povodom ukupnog stanja u politikologiji u tom periodu, mislim da je veći deo došao na brisan tranzicioni prostor. Od individualno i generalno prevlađujućeg sistema vrednosti zavisilo je šta će biti hrabrije: da li nesentimentalna promena opredeljenja u odnosu na ono što je doživelo teorijski krah i društvenu propast, ili dalje zadrto nastojanje na onome čemu se težilo i zašta se zalagalo do časa propasti. Za nekoga je izbor bio lak, za nekog težak, a poneko se sklonio u indiferenciju i apatiju, u samozaborav vlastite naučne prošlosti. Ugledni politikolozi starije generacije su se uglavnom povukli sa ideološke i teorijske scene jer su njihove interpretacije bile lišene saznajnog značaja.Znatniji uticaj od poltikologa ostvarivali su politizovani filozofi, pravnici, književnici, psihijatri, lekari.

Šta je tad bio osnovni zadatak politikologije?
Trebalo je da anticipira nove potrebe vremena naglih i dubokih reformi društva i države.
Opisivanje i hronologizovanje događaja nije dovoljno za pouzdane zaključke. Politikologija je nadgrađujuća društvena, humanistička - vrednujuća identitetna nauka. Taj problemski odnos dve dimenzije još nije apsolviran među mnogim politikolozima.
Kako god, zajedničko ime ubrzane socioekonomske, političke i kulturne dinamike pronađeno je u nazivu tranzicija. Srbija se u sticaju različitih istorijskih nedaća obrela u složenoj i višestruko otežanoj tranziciji. Smatram da je opšteprihvaćeni i nedovoljno objašnjeni izraz tranzicija obuhvatao i tranzit odnosno razbiraspad složene države u geopolitičkom smislu, i transformaciju individualne i kolektivne svesti, mentaliteta i etnopsihike. Aktuelna srpska politikologija se bavila tim isprepletanim procesima, ali često bez nužnih saznanja o njihovim specifičnostima i nepodudaranjima.

Kako su se navedene promene odrazile na srpsko državno pitanje?
Nasilno umanjenu Srbiju i usiljeno podeljene i sukobima iscrpljene Srbe negativna secesiona situacija koštala je socijalne i političke energije. Nacionalni i državni interesi srpskog naroda su tražili istorijski prihvatljive geopolitičke oblike koji, po svemu sudeći, još uvek nisu pronađeni.
Srbija je nepravedno i teško oštećena nelegalnom okupacijom Kosova i Metohije; Republika Srpska je pod stalnim pritiskom reunitarizovanja; savremena Crna Gora je u pogledu na Srbe i Srbiju otuđena država; Republika Srpska Krajina je uništena; u Sloveniji i Makedoniji Srbi imaju nezavidan i nepriznat položaj. Trostruka državna realnost Srba u „regionu“ trebalo bi da bude čvrsto polazište zajedničke i jedinstvene nacionalne prakse u duhu evropskih i evroazijskih regionalnih integracija. Svet se promenio i Evropa. Balkan je u promenama, Srbija i srpski prostor takođe, stoga i obrasci politikološkog razumevanja moraju biti drukčiji.

Da li se ta promena prevlađujućih politikoloških obrazaca dogodila naglo, ili je tekla evolutivno?
Nije bila postepena. Političkoj naglosti postkomunističkog preokreta odgovarala je naglost preokreta u politikologiji. Politička nauka je iz korena promenila predmet tumačenja. U prvi plan je dospela restauruacija građanskog društva u kapitalističkom obliku. Nastajala je bitno drukčija slika političke sfere i nove politike. Dotadašnji politički smer i pravac su napušteni. Prema nekadašnjoj politikologiji, savremeni politikolozi se odnose sažaljivo. Oni mlađi koji je ne poznaju jednostavno je i ne pominju.

Mislite li da domaća politikologija uspešno tumači dešavanja kod nas i u svetu?
Politikologija u Srbiji nastoji da ide u korak sa vremenom. Ali, za razliku od razvijenih zapadnih zemalja, ostvarene i još neostavarene društvene promene nužno unose neizvesnost u politikološki diskurs. Time se otklanja monistički utisak o bezalternativnosti jedinog puta u budućnost. Politikolozi su svesni neminovnh promena.

Kako ocenjujete domašaje politikologije u uslovima tranzicije, gde je podbacila?
U tranziciji su nekritički preuzimane gotove teorije i obrasci koji su nastajali u sasvim drugim društvenim i istorijskim ambijentima. Preuzeto se ravnalo prema spoljašnjim merilima modernosti i postmodernosti, bez obzira na stvarnu interpretativnu primenljivost. Kvazideali prevodilačke politikologije oslanjali su se na slepo podražavanje uzora. A takva politikologija je na istraživačkom planu lišena smisla.
I još da dodam: autentični politikolog istraživač veoma se razlikuje od raširenog medijskog soja političkih analitičara, a još više od političkih kozera, jutarnjih listača štampe i prezentera trenutne volje raznih centara moći. Političke akcije i naučne analize se počesto sustiču u istim ličnostima janusovih lica nauke i politike. Naizmeničnom igrom protivrečnih uloga pribavlja se prividno naučno opravdanje delovanja u nenaučnim oblastima.

Znači li to da bi naučnici, politikolozi na primer, trebalo da se klone uplitanja u politiku?
Fakulteti i instituti u oblasti društenih nauka trebalo bi da budu po strani od destruktivnih tokova dnevne politike, ali ne i van domašaja svake politike. U obrazovnim institucijama, praktična politika bi trebalo da bude naučni predmet tumačenja i objašnjavanja, a ne poligon bezočnog sticanja socijalnih prednosti. Naravno, pravo je svakog građanina da izabere hoće ili neće da se angažuje u politici.

Da li je uvek jasna granica između politikologije i politike?
Poznato je koliko je u izvesnim istorijskim sekvencama politika težila da ostane van naučnih opservacija, da bude nedodirljiva. Otuda je vazda korisno imati u vidu načelnu političko/politikološku dvojnost, kao odnos prakse i teorije. Isto tako, ne bi smelo da se smetne sa uma da bi društvene uloge političara i politikologa trebalo da budu razdvojene. Ako političar privileguje sopstveno prividno naučno tumačenje politike koju vodi, on ugrožava slobode, prava, demokratiju.

Kako se odnosi politika prema politikologiji?
Odnos može biti kooperativan i konfliktan, ali i ignorišući. Ukoliko politikolozi u funkciji politikologije izražavaju partikularne ideološke i političke stavove, potencijalno vrednu naučnu teoriju preobražavaju u pseudopolitiku. Takva politikološka praksa pretvara se u servis i „sluškinju politike“. Uz to, uočljiva je težnja političara da namaknu auru naučnih zvanja i steknu dodatnu autolegitimacionu moć. Bilo bi zanimljivo napraviti istraživanje o naučnom ustavršavanju i sticanju titula i zvanja političara na funkcijama, vremenu koje su na to utrošili, teme koje su obradili, kao i institucije u kojima su svoje naučne težnje ostvarili.

Kako se politizovana javnost i građani odnose prema politikologiji?
Generalno, društvene nauke su potcenjene. Više se cene dovijanja i improvizacije, od marljivog i plodnog rada. Možda većina ljudi u Srbiji koja je ophrvana politikom, nije ni čula za politikologiju. Većina verovatno misli da nauka o politici uopšte nije ni moguća. Jer, kako iole ubedljivo objasniti nelogične političke hirove, jalova inaćenja, uvredljive ćefove, očite laži, bolne nepravde? Zato je, u profanom tipu doživljaja, politika određena kao nenaučna i izvanteorijska oblast proizvoljnosti i iživljavanja. Prosečan čovek ovde i u Evropi ionako odavno ne veruje u isceljujuću sposobnost bilo koje politike.

Mogu li politikološka istraživanja da budu lišena strasti, ličnog, pa i ličnog interesa?
Ustaljena praksa je da političari sami tumače poteze. Ali, krajnji sud o njihovoj svrsishodnosti ipak daju drugi, (ne)politizovani građani, javno mnjenje i demokratski ustrojene institucije. Kritički politikolozi poseduju izgrađena merila prosuđivanja politike koja ne moraju da se svide političarima u akciji. Politikološka profesija ne bi smela da se svodi na uslužno legitimisanje svake nadmoćne volje u sve bržoj rotaciji karusela moći.

Ima li delatnost politikologa merljive doprinose po one koji su nosioci svesnog društvenog delovanja?
Doprinos politikologije se vidi svaki put kada je istinolik, kada je saobrazan stvarnosti koja je izvan koordinata želja ili naturene volje jačeg. Ima oblasti u politici i disciplina u političkim naukama koje se oslanjaju na specifičnu političku algebru i geometriju kao što je, na primer, izborna politikologija. Isto tako, politikološki metodi istraživanja javnog mnjenja podrazumevaju raznovrsna merenja. Sve ostalo, a pogotovu „istorijski doprinosi“ lidera nisu matematički merljivi, kao što nije merljiva ni neprimetnost radnih učinaka lenjivaca usnulih u sinekuralnim pribežištima.

Sve vreme kandidujete temu sumnjive etičke osnove politike, odnosno političara? Koji je građanski odgovor?
Uočljivi su procesi u kojoj politika amoralno obdelava znatno ispod nivoa istorijskih potreba. Ne odgovara individuama a ipak se održava. Tada se individue ne osećaju kao oslobođeni što znači i uticajni građani, nego kao puki podanici, disciplinovana glasačka mašina, izborni razlomak ovog ili onog političkog apsoluta. Na žalost, postoje primeri pripadnika političkih struktura koji politiku shvataju kao umešnost zavođenja i vladanja zavedenim, bez obzira na opšte dobro, čak i protiv dobrobiti većine.
Primetan je zamor od nedelotvorne politike.Ali još nema apatije. Srbi nisu postali apolitičan i depolitizovan narod. Politika je veoma bliska profilu prosečnog čoveka u Srbiji, s tim da je on tumači i razumeva instinktivno kritički. On to čini sumnjičavao i ozlojeđeno, uz stalne nedoumice i gunđanja. Politički lideri se trude da pogode raspoloženje birača a da li u tome uspevaju, to je već druga priča.

Da li smo kao građani više objekti nego subjekti politike?
Građani i nacija nisu podatno testo koje mese mišićave ruke političara. U vremenima jednoumlja građani su bili lišeni mogućnosti ideoloških i političkih izbora. I još je u upotrebi figura izdajnika i propagiranje korektnog političkog ponašanja i delovanja. Tranziciona konfuzija podrazumeva mutne manipulacije. Ljudi nemaju uvek pouzdan osećaj građanina. Često politiku doživljavaju kao otuđenu sferu u kojoj se nekontrolisano raspolaže važnim vidovima njihovih života. Otuda osećaj bespomoćnosti, jer se brojni politički procesi odvijaju kuloarski, daleko od očiju javnosti, nezavisno od delegirane volje pojedinca. Tako se pojedinac prikiva na položaj nemog posmatrača politike koja ne odogovora njegovim potrebama, željama i interesima.
Međutim, Srbi su istorijskim događanjima predodređeni pa time i skloni politici i političkom. Srbi su se iz viševekovne okupacije razvili do stadijuma političkog naroda, samostalne nacije i države. Srpsku naciju nisu napravili drugi, njima suverena svojstva nisu darovana već su ih stekli kroz požrtvovanu borbu za oslobođenje i otpore agresorima.
Opasnosti dolaze spolja, otuda potiče ponekad zapanjujuća obaveštenost ovdašnjih ljudi o svetskim poslovima i njihovim lokalnim efektima. Čini se kao da bi svaki iole obavešteniji čovek u Srbiji mogao da bude ministar inostranih poslova bilo koje evropske zemlje.

Šta se u domaćoj politikologiji plasira kao zamena za verodostojno tumačenje istorijske situacije?
Od geoekonomskih i geopolitičkih uzroka akcenat se zlonamerno pomera ka imaginarnom deficitu demokratije. Jer nerešeno srpsko pitanje u sklopu balkanskog pitanja nije pretežno pitanje demokratije, nego problem u interesnoj zoni konflikta velikih sila.
„Briga“ o „rđavom stanju demokratije i ljudskih prava u Srbiji“maskira intervencionističku, okupacionu i eksploatacionu autoritarnost spoljnih činilaca. Umesto tumačenja onoga šta nam drugi čine u njihovoj „post“-kolonijalnoj i „post“-imperijalnoj praksi, iznuđeno se bavimo nametnutom krivicom za sve ono što nismo uradili drugima a jesmo pretrpeli od drugih. Nesuvisle optužbe Srbije potrebno je čim pre neutralisati!

Koje je krajnje ishodište ignorisanja ili „šminkanja“realne istorijske situcije?
Posle 2000.godine, otvoreni zapadni protivnik je brzo preimenovan u tranzicionog prijatelja i saveznika. Iako se on nije odrekao nijednog formulisanog antisrpskog cilja. Geopolitička teleologija Zapada na Balkanu je ostala u dlaku ista kao i pre: krajnji cilj je maksimalno umanjenje Srbije, do prihvatljive veličine relativne nemoći i apsolutne neškodljivosti. Kao nekakva mikro-država Srbija bi označila „pravno obaveznu“ i time bezalternativnu lojalnost i pokornosti novom poretku atomizovanog Jugoistoka i razloženog srpskog etnonacionalnog prostora. I to bi, prema preporukama, trebalo da bude i naše konačno stanovište, groteskna težnja samoumanjenja i identitetnog samorazora. Pri čemu bi i jedno i drugo, takođe, trebalo da bude predstavljeno kao ovdašnji slobodni izbor opstanka spram pretnji nestanka.
Pardoksalno, težimo da se svidimo silama na Zapadu kojima smo mi i naši preci poodavno ružni i dužni, neprihvatljivi i odvratni. Ne shvatamo zašto smo zapadnjacima antipatični, zbog čega nam prete i napadaju nas. A koliko smo „posvećni“ i „predani“ tzv. evropskim vrednostima u autorstvu Unije?

Odakle potiče takav zapadni stav prema Srbima i Srbiji?
Kaže se da je aktuelna srbofobija manji rukavac veće slavofobije i rusofobije. Preveliki Rusi ne mogu biti apsorbovani u zapadni svet, dok srazmerno mali i nejaki Srbi mogu. Na tome se i nastoji kroz evrointegracionu i natointegracionu politiku koja se zasniva na očekivanju konfrontacije sa Rusijom. Evroatlantski „posao“ sa balkanskim Srbima i Srbijom je nužna predradnja za mnogo ambicioznije i krupnije poslove u „srcu Zemlje“ na evroazisjkom kopnu Rusije.

Koji su na posletku, po Vašem mišljenju, putevi prevazilaženja zamorne političke krize i nepovoljnih geopolitičkih prilika?
Neprekoračiva granica označava se kao hibris. Odatle su potrebna sveobuhvatna politikološka promišljanja vlastitog mesta i položaja u savremenom svetu, a ne radi od nekog drugog i „suočavanja sa prošlošću“, terapijske „katarze“, priznanja slagane krivice i skrušenog povlačenja u tesnu „kućicu“ umanjene Srbije. Srbija u promenjenoj međunarodnoj konstelaciji nije izgubila mogućnost obnove onoga što joj je nepravedno oduzeto, ili što je nesmotreno izgubila sopstvenim kratkovidim potezima. Stoga sam u pogledima na nacionalnu i državnu budućnost odmereni optimista.
Diana Milošević

ç