INTERVJU SA DR BORISAVOM JOVIĆEM

INSTITUT za političke studije ove godine proslavlja „zlatni jubilej“. Proteklih pet decenija u srpskoj i svetskoj istoriji prošlo je u burama i zatišjima, a IPS, nije bio samo njihov svedok, već je i dosledno igrao ulogu – naučnog arbitra. Sa te pozicije, u kontekstu obeležavanja 50 godina postojanja i rada, IPS je pripremio četiri naučna skupa: o politikologiji, fenomenu 1968, o Jugoslaviji i o levici.

Sa pozicije neposrednog aktera, dr Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ u vreme raspada zemlje i građanskog rata, u imperativu govori o neophodnosti da se greške- ne ponove.
-Jugoslavija je bila negativno iskustvo. Srpski narod je dugo bio u zabludi da je Jugoslavijom najviše dobio,jer je ostvario vekovnu želju da živi u jednoj državi, u bratstvu i jedinstvu sa drugim jugoslovenskim narodima. Izneverena nada je završena tragično - raspadom zemlje i međunacionalnim ratom u kome su Srbi najviše izgubili i za koji im je još i pripisana krivica da bi trpeli kaznu. A Jugoslavija nije mogla da opstane zbog težnje Hrvata i Slovenaca za samostalnošću, interesa veliki sila i grešaka srpskog rukovodstva, upozorava dr Borisav Jović.
On objašnjava da je raspad planiran mnogo pre devedesetih, jer je Jugoslaviju rasturila KPJ:
«Na Četvrtom kongresu KPJ 1928. u Drezdenu,ocenjeno je da je Jugoslavija veštačka tvorevina i utvrđen zadatak komunista da se ona rasturi na manje nacionalne države. Na tzv. Splitskom plenumu CK KPJ 1935. odlučeno je da se komunisti Jugoslavije ujedine protiv Hitlera, ali da se posle pobede KPJ neće suprotstavljati onima koji žele da se odvoje kad dođu povoljne međunarodne okolnosti. Na Drugom zasedanju AVNOJa 1943. Jugoslavija je izdeljena na šest republika,onako kako je KPJ zamislila kasniji raspad Jugoslavije;
Ustavnom izgradnjom, na republike su postupno prenošene državne nadležnosti, da bi 1974. bile sve prenete na republike. One su proglašene državama - sposobnim za samostalno funkcionisanje. Jugoslavija je postala servis za obavljanje funkcija koje su joj republike dodelile,uz plaćanje te usluge. Jugoslavija je tada bila osposobljena za pravni raspad, ali je morala da sačeka međunarodne okolnosti do 1991.godine.
Vlast u Jugoslaviji sve vreme drži KPJ, na čelu sa Titom, bez čije se saglasnosti nije mogla doneti ni jedna odluka o Ustavu.
Pravi izazivači rata i razbijanja su oni koji su pisali i nametnuli Ustav SFRJ 1974. - Tito i Kardelj. Srbi nisu učestvovali u pisanju, niti bi pristali na takva ustavna rešenja, da su mogli da na to utiču. A svoja nacionalna prava su morali da brane...

Da li je Predsedništvo moglo da učini više za spas države i izbegavanje sukoba?

Bilo je više prepreka... Odredbe Ustava SFRJ nisu davale ovlašćenja Predseništvu da privoli na poštovanje Ustava one koji su ga kršili otcepljenjem. Bile su i velike nesloge u Predsedništvu za izglasavanje i onih mera na koje je po Ustavu imalo pravo. Organi koji su bili dužni da sprovedu te odluke – nisu to činili. Mešanje stranog faktora na strani separatista unosilo je zabunu kod organa koji su bili dužni da sprovode odluke Predsedništva.
Po Ustavu SFRJ vojska je trebalo da odigra glavnu ulogu. U okviru odluka Predseništva, kojih, skoro da nije ni bilo. Jedina koja je obavezivala vojsku da Hrvatima oduzme nelegalno uvezeno oružje - nije izvršena. Vojska je bolovala od istog sindroma kao i cela država, njen rukovodeći sastav je bio višenacionalni.

Hajde da razjasnimo i ovo: u celoj državi je važio isti Ustav – i za Srbe i za Hrvate; on nije sprečio Hrvate da se pripremaju i pripreme za vreme koje je nastupilo - vreme njihove secesije; kako se onda desilo da se Srbi ne spreme za to vreme?

Jugoslaviju su osnovali njeni narodi 1918. na osnovu prava naroda na samoopredeljenja. Republike nisu postojale. Ustavom 1974. izigrani su narodi – republike su dobile pravo na otcepljenje koje je postalo starije od prava naroda. Usled toga je nastao konflikt u višenacionalnim republikama, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.Očigledno da su jedni imali interes da takve ustavne mogućnosti iskoriste za secesiju, dok su drugi u istim republikama bili, na osnovu svog prava na samoopredeljenje protiv toga.Ne samo da su imali različite interese, zbog kojih su i različito postupali,nego je i odnos snaga bio u korist Hrvatske, jer su Srbi tamo bili manjina. Da ne govorimo o naklonjenosti velikih sila Zapada Hrvatskoj, koju su pomagali i naoružavali, a Srbe anatemisali i kažnjavali. Morate imati u vidu da se ovde nije radilo o Srbiji niti o celom srpskom narodu,kojima je bilo zabranjeno čak i da pomažu svoj narod u Hrvatskoj,a kamo li da budu neki jači faktor u ostvarivanju njihovih interesa.

Na početku razgovora ste rekli da je srpski narod bio u zabludi i pretpostavimo da odatle proističe i njegovo poimanje i definisanje interesa. Na koje ste zablude mislili i kojim modusima su održavane?

Srpski narod je verovao u iskrenost parole koju je Tito često izgovarao - da moramo čuvati Jugoslaviju kao zenicu oka svoga, parolu o ravnopravnosti i bratstva i jedinstva – a Tito je lično radio na jačanju republika na štetu Jugoslavije. Kakva je to ravnopravnost bila, kad on za vreme čitavog života nije nikome dozvoljavao da pomisli na vrhovnu vlast,pogotovo Srbima kojima nije dao ni da se približe. O bratstvu i jedinstvu smo varani od zataškavanja zločina u Jasenovcu do parola «UBI SBINA» itd. Zabluda je trajala koliko je trajala i Jugoslavija.
A posle toga nam je umesto zabluda o bratsvu i jedinstvu radi jugoslovenstva, servirana zabluda da treba da se izvinjavamo i da preuzmemo krivicu za rat i raspad – radi pomirenja i nove zajedničke budućnosti u drugačijem integrativnom formatu. I sami kažete da se predugo niko iz Srbije ozbiljno ne suprotstavlja tom falsifikatu. Kako da se izborimo da se istina čuje na međunarodnom nivou?
Veoma teško. Iz Srbije se već četvrt veka niko ozbiljnije nije suprotstavio optužbama, a kako vreme prolazi, svet će sve manje interesovati da sluša nešto novo o događajima koji su skoro zaboravljeni. Problem je i što onima koji su svojom propagandom uspeli da svoje zločine prikažu kao srpske,nikako ne odgovara da se o tome nanovo raspravlja. Za početak raspada Jugoslavije bila je presudna činjenica da je rasformiran Varšavski vojni savez i da Jugoslavija nije bila više interesantna kao tampon zona između dva vojna pakta. Za njeno postojanje više nisu bile zainteresovane velike sile Zapada. Sasvim je različito pitanje kakve su okolnosti potrebne da se izmeni shvatanje o srpskoj krivici za raspad Jugoslavije i građanski rat.
Međutim, ne smemo dozvoliti da se na lažima naših neprijatelja piše i uči lažna istorija Srbije i srpskog naroda. To pitanje treba uzeti iz nadležnosti političara, jer je ono za naučnike. Oni imaju istorijsku odgovornost pred nacijom da ispravljaju anateme - što političari nisu mogli. Za srpsku nauku danas nema značajnijeg zadatka, od ustanovljavanja istine i uklanjanja ljage sa srpskog obraza.

Jedna od laži su i takozvane instant nacije koje su napravljene iz srpskog korpusa radi njegovog rastakanja. Kako se uopšte desilo da srpsko rukovodstvo pristane da od srpskog naroda postane muslimanska, makedonska, crnogorska nacija. (Đilas ju je proglasio dok se još rat nije završio!) Zašto se to prihvatilo kao datost i zašto se to pitanje ne otvori?

Mislite li da je Srbe neko pitao pri donošenju pomenutih odluka? O tome je odlučivao Tito,imajući u vidu nameru rasparčavanja Jugoslavije na štetu srpskog naroda. Danas je veoma kasno i, bar za Srbiju, veoma neprikladno i pomisliti na tako nešto, na vraćanje istorije nazad.

Upozoravate da vlast ne sme da ponovi greške iz prošlosti. Da li prepoznajete danas slične greške? Gde su i gde nas čekaju najveće zamke da se one ponove?

Kad kažem da Srbija više nema pravo na grešku,to treba razumeti da je dogurala do ivice provalije, i svojim greškama, naravno. Danas su nove okolnosti koje izmamljuju nove odgovore,od kojih svaki nepromišljen može skupo da nas košta. Nisam ja taj koji će da podučava srpsku vlast kako treba da radi. Napisao sam gde smo grešili u prošlosti, da im služi kao iskustvo. Bilo bi prepotentno ići dalje od toga.
Koje okolnosti su nove ako nam je u fokusu odnos Zapada prema Hrvatskoj i Srbiji i odnos Rusije prema tim zemljama. Nesumnjivo je da su Amerika i Britanija, odnosno Zapad, imali isti odnos prema Hrvatima u jugoslovensko vreme i danas - gde su Hrvati viđeni kao glavni partner NATO i Zapada u ovom delu Evrope.
To su konstante, ali koje su ipak podložne promenama u dužim vremenskim intervalima. Setimo se samo da su Hrvati bili najverniji saveznici Hitleru, da su danas Nemci najznačajniji partneri i Americi i Rusiji i Kini, da NATO ostvaruje veliku i značajnu saradnju sa Rusijom,koju smatra glavnim vojnim protivnikom, a naša zemlja to čini i sa Rusijom i sa NATO paktom. I svak svakoga hvali, a ko zna šta mu misli. Teško je snaći se u tom lavirintu. Ja sam svestan koliko je teško vlasti jedne male zemlje kao što je naša i veoma sam kritičan prema paušalnim kritikama onih koji nisu upoznati sa okolnostima u kojima vlast odlučuje.

Neki govore da im je u Jugoslaviji bilo bolje nego danas, a drugi onda to iskoriste kao „šlagvort“ za zagovaranje integracija koje su ili jugoslovenskog dometa ili u formatu Jugoslavija plus. Kako nam je stvarno bilo?

Neke stvari za prosečnog građanina jesu bile bolje. Socijalna pitanja kao zapošljavanje,školovanje, rešavanje stambenih problema, godišnjih odmora... Neke značajne povoljnosti građani su imali usled nelogičnosti u sistemu: kamate na kredite bile su često niže od inflacije, ili plate su morale biti isplaćivane iako roba nije mogla biti prodata... Mnoge povoljnosti koje nisu imale ekonomsku podlogu u rezultatima rada kumulirale su se u vidu povećanih dugova i u ekonomsku nestabilnost države. Građanina to nije neposredno pogađalo, ali jeste kroz rast cena, zatvoreno tržište i slično što on danas ne uzima dovoljno u obzir kad priča kako je bilo.
Međutim, najkrupnije što se zaboravlja je da je u toj Titovoj Jugoslaviji građanin doživeo da ostane bez svoje države, otete su mu teritorije na kojima je vekovima živeo, sa njih je prognan, veliki deo srpskog naroda je ostao van svoje srpske države, doživeo sankcije, satanizaciju i robijanje. Niko ko kaže da mu je bilo bolje za vreme Tita, po pravilu ne uzima ovo u obzir, kao da je to što nam je oteto bilo tuđe. Ako pogledamo današnje ponašanje prema Srbiji ili prema srpskom narodu rukovodstava Hrvatske,Crne Gore,Bošnjaka,Makedonaca, Albanaca, verujem, ako bi bila izvršena neka anketa prosečnih građana Srbije, da li su za ponovno ujedinjenje da bi odgovor masovno bio negativan.

Koja bi bila perspektiva srpske države stvorene bez Hrvata i Slovenaca?

Tako formirana srpska država sigurno ne bi doživljavala međunacionalne trzavice kao Jugoslavija, a pogotovo sukobe i građanski rat, što je bilo najtragičnije. Odluka da se država formira sa Hrvatima i Slovencima niti je nametnuta sa strane, niti jeod strane srpskog rukovodstva nametnuta njima.Odluka je bila u rukama kralja Aleksandra, čije su pretpostavke o budućnosti takve države bile pogrešne, pa je i odluka bila tragično pogrešna. Izgubio je sve prednosti koje je dobio u Velikom ratu...
Da je stvorena srpska država bez Hrvata i Slovenaca, bila bi mnogo veća od ove koja nam je ostala raspadom Jugoslavije.

Da li će se proces "čišćenja" posle raspada Jugoslavije završiti nekim procesom koji bi bio kontra-proces rastakanju srpskog nacionalnog korpusa i da li se za to stvaraju povoljni uslovi? Kako sprečiti eventualno dalje rastakanje?

Na to je teško pozitivno odgovoriti. Još uvek nam prete opasnosti da se negativni procesi nastave.

Diana Milošević

Galerija

ç