INTERVJU SA АЛЕКСАНДРОМ РАКОВИЋЕМ

Obeležavajući pola veka postojanja i rada, Institut za političke studije je organizovao više naučnih skupova na kojima su razmatrane teme od nacionalnog značaja. Među učesnicima je bio i dr Aleksandar Raković, viši naučni saradnik u Institutu za noviju istoriju Srbije, koji je uzeo učešća u raspravi povodom 100 godina od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije.

Raković je i tu priliku, kao uostalom i ovaj razgovor, iskoristio da ukaže na razornost projekta promene identiteta srpskog naroda i fundamentalnu ulogu koju u tome imaju Vatikan i Hrvati. Cilj je, kako kaže, da pravoslavlje prvo bude uništeno zapadno od Drine, a potom da se iskoreni i u Srbiji. U realizaciji tog velikog projekta protiv pravoslavnog identiteta, najveći udar u ovom času trpi Crna Gora, koja je deo projektovanog «katoličkog nasipa», preko kojeg je, ulaskom u NATO, Crna Gora povezala Hrvatsku i Albaniju - kaže, na početku Raković.
On ističe da podrška Srbije Srbima u Crnoj Gori nije dovoljna i da bi trebalo da bude veća.
- Rasrbljavanje i promena identiteta Srba u Crnoj Gori nije od juče. To je model po kome se radi već skoro 200 godina. Falsifikovanje identiteta ima koren u hrvatskom pravaštvu sredinom 19. veka. Hrvatski ideolozi, a sada i crnogorski separatisti, imali su uspeha. Uprkos tome, crnogorska nacija još nije sklepana i razvoj projekta se ne odvija kako je zamišljeno.

Međutim, bilo je i ranijih ataka na srpske duše i srpski prostor?
Vatikan je u tome posebno žestok, od polovine 17. veka, na prostoru Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, ali i Bosne i Hercegovine. Tad je uspostavljen rat bez kraja protiv srpskog identiteta. To se dešavalo Grcima na Siciliji i u južnoj Italiji gde je do 15. veka bio jak grčki identitet, a onda su prevedeni u rimokatolike, pa u Italijane. Srbi su prevođeni nasilno ili drugim vidovima primoravanja. Nikodim Milaš, episkop dalmatinski Srpske crkve, piše da je jedno vreme vladalo pravo «fratarsko besnilo». Vrhunac je kasnije bila Nezavisna Država Hrvatska. Proces se nastavlja i danas jer poslednji popis iz Hrvatske pokazuje odliv značajnog broja Srba u «pravoslavne Hrvate». To neće ni stati dok postoji i jedan Srbin u Hrvatskoj.
Plen je, od druge polovine 19. veka, postala i Crna Gora. Dok je postojao srpski državni okvir, to nije išlo lako, a kad je prestala da postoji Kraljevina Crna Gora otvorio se prostor jer je deo manji deo elite bio razočaran i dezavuisan. U tom razočarenju su od 1919. prepustili crnogorsku emigrantsku štampu frankovcima. Hrvati su od tada sve više oblikovali koncept koji vodi rasrbljavanju Crne Gore. Ono što su definisali teorijski, sad praktično rade na terenu. Uvode Crnu Goru u hrvatski milje, deo hrvatskog sveta, ili, kako je govorio Milan Šuflaj, u pripadnost hrvatskoj civilizaciji.

Šta su panonsko i jadransko rimokatoličantvo, a šta je «katolički nasip» i kakva je njihova geopolitička funkcija?
Vatikan ima strateške poglede na to ko može da sprovodi redefinisanje identiteta i na kom prostoru. Na primer, odabere se neka rimokatolička celina koja je mentalitetski bliska nekoj pravoslavnoj sredini. Panonsko rimokatoličanstvo obuhvata Nemce, Mađare i severne Hrvate. Njima se da zadatak da rade na pokatoličavanju i/ili razaranju pravoslavnih Srba na susednom ili prožetom prostoru. To pokatoličavanje nije moglo da ide po planu jer je identitet Srba u Panonskoj niziji bio čvrsto utvrđen.
Jači faktor je bio jadranski, gde su zajedno delovali Italijani i Hrvati. U dinarskom prostoru, Lici, Dalmatinskoj Zagori i zapadnoj Hercegovini, Srbi su praktično očišćeni. Srbi koji su bili izloženi genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Srbi koji su etnički očišćeni iz Republike Srpske Krajine, bili su ostatak srpskog naroda u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji jer je većina tamošnjih Srba tokom vekova prešla u hrvatski identitet. Takvi konvertiti bili su najgnusniji mučitelji pravoslavnih Srba. Taj gaktor je trenutno napao Crnu Goru. Koncept crnogorske nacije nisu osmislili Kominterna i komunisti, nego Hrvati, Habzburzi i Vatikan, delom i Italija. Komunisti su to preuzeli.

Dakle, uloga Vatikana u borbi protiv Srba je ključna. Kako se odrazila na koncept Jugoslavije?
Do raspada ne bi došlo da Hrvati nisu udarili u Jugoslaviju. Naši preci su bili u zabudi verujući da sa Hrvatima mogu da uspostave zajedničku državu, posebno znajući da je trećina Hrvata bila za, trećina protiv i trećina neutralna. Naši preci su se 1918. osećali toliko pobednički da su verovali da će rešavanje hrvatskog pitanja biti lak posao. Bili su opijeni pobedom jer je srpska država pomerila granicu 600 kilometara na zapad, iz Šapca na Alpe.

Da li se Hrvati osećaju kao da će lako završiti posao sa srpskim pitanjem?
Prvo, oni su projekat koji treba da služi kao batina. Za Srbe se zna kako u nastali: mešavinom slovenskog i starobalkanskog stanovništva. Hrvati su bili mali narod, govorili uglavnom čakavicom, a sebi su prigrabili i štokavce i kajkavce, jer su od Vatikana dobili ulogu «kvasca» južnih Slovena i integrativnog faktora za rimokatolike na Balkanskom poluostrvu. Hrvati su jedna od antinacija Srbima.

Tako su vaspitavani?
I onda i danas. Tako se integrišu protiv Srba. Danas se osećaju silno jer su u NATO alijansi i jer preko Evropske unije mogu da utiču na procese na postjugoslovenskom prostoru, kao i da kuju planove kako da zauzmu koridor kod Brčkog ako bude došlo do pokušaja razdruživanja Republike Srpske. Stipe Mesić je objasnio da hrvatska vojska treba da uđe u distrikt Brčko i da preseče Republiku Srpsku na dva dela.

Šta bi bila reakcija Srbije?
NATO ne sme da staje na stranu zemlje članice ako ona izvrši agresiju na drugu zemlju. Zato bi NATO mogao da proglasi da je napad Hrvatske na Republiku Srpsku odgovor na pokušaj uplitanja Srbije i Rusije.

Za to bi se osmislio i neki povod adekvatan zapadnom poimanju morala...
Hrvati, crnogorski separatisti i Albanaci sprovode akcije protiv Srba bez iakvog kompasa i kontrole ili kazne sa Zapada. Oni su shvatili da je ovaj prostor slobodan da Srbima rade šta žele, a da za to neće snositi nikakvu odgovornost.

Šta može da oslabi hrvatski faktor, da li je ovo stanje nepopravljivo?
Hrvati će vremenom biti sve slabiji, jer ih ima sve manje. Slavonija i Krajina su već sad prazne. Neko će u nekom momentu tamo morati da dođe da živi. Ako to ne budu Srbi koji se vraćaju svojim kućama, to će biti neki muslimanski narod.

Međutim, Hrvatska je u strateškoj prednosti zahvaljujući svom članstvu u EU. Zagreb može da Srbiji pripremi nemoguće uslove za prihvatanje našeg članstva u EU, ukoliko takav momenat dođe u dogledno vreme?
Uslovi će biti znatni, a ne simbolični. Njihove maštarije su nesputane. Moći ćemo da vidimo ono što nama ni ne pada na pamet. Ali, verujem da na kraju nećemo dotle ni doći, jer će Evropska unija oslabiti i razdružiti se.

Da se vratimo na minuli period. Kako je tekla hrvatizacija Srbije i Crne Gore, i Srba, u Prvom svetskom ratu?
U okupiranim zemljama, austrougarski agresor je kulturnu i administrativnu politiku prepustio frankovcima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U obe zemlje je zabranjena ćirilica, a udžbenici za decu su dopremani iz Hrvatske. Odatle je doveden i jedan broj nastavnika,a domaći nastavnici su morali da potpišu da će sprovoditi njihovu prosvetnu politiku. Ko je odbio išao je u logor.
Inače, nismo dovoljno istražili koliko je ta okupacija udarila temelj sadašnjem rasrbljavanju Crne Gore. Kralj Nikola je imao neke saradnike koji su radili na hrvatizaciji Crne Gore. Zatim nismo razmišljali da li je uvođenje latinice u Srbiji 1915. udarilo temelje docnijoj pa i današnjoj latinizaciji. Da bi se narušio srpski identitet prvo treba uvesti latinicu, pa reći da su svi Srbi koji govore ijekavicom Hrvati prevedeni u Srbe. Sledbenici Ante Starčevića su 1916, u novinama «Hrvatska kruna» u Zadru, objavili da su se Hrvati i Bugari sreli na Moravi gde je njihova prirodna granica. Dakle, Hrvati kao deo austrougarske vojske i okupacionog aparata. Njihove pretenzije, sezale su do Morave, čak i do Timoka. Pitanje je šta bi bilo da je okupacija potrajala? Stepinac je u Beogradu, kad je 1934. kao vikarni biskup polagao zakletvu pred kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, rekao da bi mu trebalo 20 godina da prevede Srbe u rimokatoličku veru. Moramo da pokažemo da smo dorasli tim izazovima koje nam ispostavlja Vatikan preko Hrvata.

Da li je personifikacija velikohrvatskih aspiracija Ivo Pilar, čije su se ideje ostvarile u NDH?
Pilar je 1928. najavio veliki obračun sa Srbima, a njegove ideje su se ostvarivale od ustaških sledbenika do danas. I Kolinda Grabar Kitarović je pre nekoliko godina iznela stav da su Srbi politički Hrvati. Nit traje od Ante Starčevića i Slavka Kvaternika, preko Đure Deželića, Josipa i Ive Franka, Stjepana Radića, Ive Pilara, Milana Šuflaja, Ante Pavelića pa hrvatskih komunista sklonih frankovluku – Miroslava Krleže, Vladimira Bakarića, Savke Dabčević Kučar i Franje Tuđmana.

Čemu je, pre samo koju godinu, služila međunarodna PR kampanja koja je plasirana kroz odnos Vučić-Kitarović. Čak je u Beograd dolazila sa haljinama na kojima je pisalo: ljubav. Da li je to trebalo da bude deo kampanje za obnovu nekog zajedničkoj, neojugoslovenskog, ekonomskog prostora i sličnih koncepata koji su javnosti predstavljani putem medija? I kako smo se opet vratili na povampirenje ustaštva i intenzivnu kampanju protiv Srba u Hrvatskoj?
Ustaška ideologija je dominantan narativ od Tuđmana do danas. Tokom Sanaderove i Josipovićeve vlasti je bio malo manje vidljiv, jer Hrvatska tada trebalo da pristupi Evropskoj uniji i NATO. Pritom, njih dvojica su bili protiv ustašizacije. Sada, kada su te integracije obavljene, više ne podležu kontroli i od Hrvata se očekuje da sami rešavaju svoja pitanja. Ustaštvo je opet isplivalo na tako brutalan način da je Austrija zabranila njihova okupljanja u Blajburgu, koja su bila najveći skupovi nacista u svetu. Kolinda se u Beogradu ponašala u skladu s diktatom Brisela.

Šta najavljuje sve agresivnije ustaštvo?
Srpski faktor jača jer Republika Srbija i Republika Srpska zajedno mogu da ujedine Srbe. Hrvatska kao antisrpski projekat mora da se homogenizuje i osnaži ideologiju i kroz legalizaciju ustaških simbola i pokliča. Hrvatski pravaši i muslimanski fanatici su u dva svetska rata uspešno sarađivali. Takođe i u poslednjem građanskom ratu u Jugoslaviji. Danas, hrvatski pravaši sa severne strane Save i vahabijska naselja sa južne strane uz granicu sa Republikom Srpskom mogu u savezu da udare na zapadnu srpsku državu.

Kako bi se Republika Srpska od toga odbranila?
Ako bi do agresije došlo, Srbija bi morala da se uključi. Pritom, ako bi Rusija bila u situaciji da zaštiti Srbe, sve će biti povoljnije. Međutim, još ne vidimo Rusiju u tako jasnoj poziciji. Moramo se prioritetno osloniti na svoje snage i sačekati trenutak koji neće biti daleko, za 30 ili 50 godina.

Rimokatolička crkva je u Crnoj Gori mešetarila neometano i za vreme Jugoslavije. Njegoševa kapela na Lovćenu je srušena...
Barski nadbiskup je 1956. u spomen knjizi manastira Ostrog praktično napisao da će Crnogorci biti deo katoličkog sveta; a 1969. je mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu stiglo pismo u kom stoji da «sveti otac papa» podržava rušenje Njegoševe kapele i da je spreman da pruži podršku novom crnogorskom narodu «koji nema više ništa sa velikosrpskom ideologijom». Iz Vatikana je u Boku kotorsku 1977. došao kardinal Franjo Šeper, s porukom da je pravoslavlje u odumiranju i da se stiču uslovi «za povratak odeljenih istočnjaka u katoličko jedinstvo» u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. To je samo 30 godina posle Jasenovca.

Dokle je stiglo čišćenje na zapadu, da li je u Hrvatskoj gotovo? Da li su u Hrvatskoj rešili problem Srba? Ili sledi faza u kojoj Srbi treba da reše svoj problem u Hrvatskoj?
Od nas zavisi da li imamo sposobnost da se naš narod vrati na taj prostor. Teško je ubediti nekoga da se vrati u krajeve gde će prilike dugo biti nestabilne. Ništa se novo neće desiti u Hrvatskoj niti će se okolnosti promeniti u odnosu na poslednjih nekoliko vekova, sem ako Hrvati ne dožive neki veliki vojni poraz od Srba, ukoliko izvrše agresiju na Republiku Srpsku.

Da li bi imalo smisla da kažemo ovako: mi smo pretrpeli genocid, stradali smo kao Jevreji, nismo dobrovoljno otišli iz Hrvatske i sada u toj Hrvatskoj tražimo ona vlasnička prava koja Srbima realno pripadaju, a ako mi želimo da to što je naše stoji prazno i čeka generacije koje će moći da se nasele- to je naša lična i slobodna volja u raspolaganju svojom imovinom...
Takva logika bi trebalo da postoji, ali ne postoji. Da bi se došlo do takve realizacije, trebalo bi da imamo podršku koju imaju Izreal i jevrejski narod. Oni imaju podršku celog zapadnog sveta.

Da li mi možemo da računamo sa podrškom istočnog sveta?
Ne možemo.

Zašto? Da li smo je tražili? Da bi nas neko podržao, mi moramo da to nešto kandidujemo kao svoj cilj.
Apsolutno. Ali, mi nemamo definisan nacionalni cilj. Kad ga definišemo, znaćemo i strategiju i taktiku. Naš cilj treba da bude ujedinjenje srpskog naroda.

Za sada su bar zvanično deklarisani samo ciljevi članstva u EU i neutralnost po pitanju srvstavanja u vojne saveze. Uskoro ćemo obeležiti godišnjicu NATO bombardovanja. I u tom poslu-razbijanja Jugoslavije secesionizmom i bombardovanja Srbije, bio je jak vatikanski faktor.
Vatikan je dao toliki zamah separatizmu Hrvatske i Slovenije, pa i Bosne i Hercegovine, da su i Amerikanci time bili zatečeni. Svojom diplomatskom akcijom Vatikan je naveo Nemačku i Austriju da se revanširaju Srbiji za poraz u Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu. Kad su videli da je gotovo, Amerikanci su postali lokomotiva, jer tako velika zemlja ne može biti vagon.

Podgorica se danas bez skrivanja oslanja na Hrvatsku i to konkretno u vojnoj saradnji sa NATO.
To je taj «katolički nasip» kojim je preko Crne Gore uspostavljena veza između Hrvatske i Albanije i koji je ostvaren tek ulaskom Crne Gore u NATO. Međutim, Srbi su tvrd orah. Ne znamo kako će se rešiti situacija u Crnoj Gori: Srbi mogu da pobede, crnogorski separatisti mogu da zbrišu Srbe s podrškom Zapada, a može da ostane status quo. Srpsko stanovništvo u Crnoj Gori nema očekivanu podršku Srbije, ali je srećom u toj republici opstala Srpska pravoslavna crkva kao matični okvir srpskog naroda nakon gubitka srpskog državnog okvira Crne Gore.

Zašto Vatikan nije priznao takozvano Kosovo?
Nije zgodno da priznaju one koji su palili crkve. Ne žele da dodatno narušavaju imidž, jer su već jako uzdrmani bankarskim skandalima i aferama oko pedofilije. Postoji i veliko «ali», jer albanska rimokatolička jerarhja na Kosovu i Metohiji predstavlja intelektualni zamajac albanskog separatizma, posebno izmišljotina da su Srbi preuzeli albanske srednjovekovne crkve i od njih napravili svoje.

Za kraj, pomenuli ste da srpski cilj treba da bude ujedinjenje. Kako se to postiže? Kojom strategijom i taktikom?
Mislim da sam – posle zapadne stigmatizacije kojom su Srbi od petokotobarskog prevrata saterani u autocenzuru i mimikriju – prvi javno saopštio da cilj mora da nam bude novo srpsko ujedinjenje. Sada je ta naša ideja vodilja, koju su nam ostavili slavni preci, ponovo stekla «pravo građanstva». Treba da ubedimo predsednika Aleksandra Vučića da je to naš cilj. Predsednik Milorad Dodik je to već prihvatio i preuzeo vodeću ulogu. Ako su dve Nemačke mogle da se ujedine, mogu i dve Srbije – Republika Srbija i Republika Srpska. Zatim s nama i Crna Gora pa i makedonski narod ako to bude želeo. Došlo je vreme da se hrabrije iskorači.

ç